Polazak pre zore, deca još pospana na zadnjem sedištu, frižider na brzinu ispražnjen prethodne večeri. Torba s hranom bačena je u prtljažnik, a rashladna kutija zaglavljena pored kofera. Dobar početak. A onda se, negde između prvog i drugog odmorišta, ispostavi da je hrana za ceo put pojedena tokom prvih sat i po vožnje, da su sendviči zgnječeni na dnu torbe i da je neko zaboravio da spakuje kašike.

Priprema hrane za put retko ide po planu kada se radi bez plana. Nije problem to što se nosi previše grickalica. Problem nastaje kada se one nose umesto obroka, a ne kao njegova dopuna.

Koliko hrane je zapravo dovoljno

Jedna od najčešćih grešaka pri pakovanju hrane za put jeste precenjivanje apetita. Tokom duže vožnje putnici uglavnom sede, pa im često nije potrebno onoliko hrane koliko se pre polaska pretpostavi. Deca koja bi kod kuće pojela normalan ručak u automobilu mogu da traže hranu na svakih sat vremena, ali najčešće ne žele čitav obrok, već nešto malo i lako.

Dobra polazna tačka jeste posmatranje putovanja kroz nekoliko segmenata, a ne kao jedne celine. Hranu namenjenu prvom delu vožnje, recimo periodu od polaska do ručka, treba organizovati drugačije od zaliha predviđenih za veče ili sledeći dan. Hrana za prvih nekoliko sati treba da bude lako dostupna, jednostavna za jelo tokom planirane pauze i takva da ne zahteva mnogo pribora. Sve ostalo može da bude smešteno dublje u prtljažniku ili u rashladnoj kutiji.

Ovo razdvajanje je sitnica koja na dužim putovanjima pravi veliku razliku. Nema pretresanja cele torbe na odmorištu u potrazi za puterom od kikirikija, niti vađenja svega iz nje da bi se stiglo do nečega što je trebalo da bude nadohvat ruke.

Organizacija koja ne zahteva savršenstvo

Hrana za put ne mora biti savršeno složena niti posebno osmišljena. Ali treba da bude dovoljno dobro organizovana da se sve ne pretvori u nered čim se torba otvori.

Posude čiji poklopci dobro prijanjaju, kutije koje se ne prevrću i ne propuštaju sadržaj, kao i jasna podela između „ovo jedemo danas“ i „ovo čuvamo za odredište“, čine osnovu funkcionalnog pakovanja. Za suvu hranu poput orašastih plodova, suvih smokava, krekera ili domaćeg kolača mogu se koristiti čvrste kutije ili dobro zatvorene posude.

Za određene namirnice koje se pripremaju unapred neko će izabrati hermetički zatvorene posude, a neko kese za vakumiranje, u zavisnosti od vrste hrane, načina transporta i vremena do upotrebe. Hrana osetljiva na temperaturu, poput sira, jogurta, kuvanih obroka ili gotovih sendviča, zahteva rashladnu torbu i pažljivije planiranje transporta.

Uvek se isplati pratiti jednostavnu logiku pakovanja: lakše i dostupnije stvari treba staviti na vrh, a teže i manje hitne na dno ili u zadnji deo prtljažnika. Sendvič koji će biti pojeden za sat vremena ne treba da bude ispod kutije s pecivom namenjenom doručku sledećeg jutra.

Šta se zapravo jede na putu

Praktičan obrok za pauzu tokom vožnje nije onaj koji zahteva tanjir, mnogo pribora i pravi sto. To je hrana koja se može pojesti na odmorištu, bez mnogo pripreme, a koja ostavlja osećaj sitosti duže od pola sata.

Sendviči su klasika iz dobrih razloga. Lako se prenose, ne zahtevaju mnogo pribora i mogu da se prilagode ukusima svih putnika. Ipak, imaju svoje granice. Vlažno punjenje može brzo da razmekša hleb, dok sendviči sa lako kvarljivim sastojcima moraju ostati rashlađeni. Punjenje se zato može spakovati odvojeno i dodati neposredno pre jela, kada je to praktično.

Kuvana jela, poput pasulja, pirinča s povrćem ili dinstanog mesa, mogu biti praktična za duža putovanja samo ako se čuvaju na odgovarajućoj temperaturi i ako je unapred poznato gde će obrok biti pojeden. Treba realno proceniti da li na planiranom odmorištu postoje klupe, da li je pribor spakovan i gde će se odložiti iskorišćene posude.

Grickalice su sastavni deo puta i nema razloga da ih ne bude. Pitanje je samo da li su dopuna ili jedina hrana u automobilu. Zdrava ishrana na putovanju je moguće – sveže voće, orašasti plodovi, krekeri i parče čokolade čine dobar prateći izbor koji ne zamenjuje obroke, ali može da premosti duže periode između pauza.

Stići na odredište bez viška hrane za bacanje

Jedna od tihih frustracija putovanja jeste otvaranje rashladne kutije po dolasku i pronalaženje hrane koja nije pojedena, koja se zagrejala, prosula ili je jednostavno poneta bez stvarne potrebe. Previše hrane znači i više problema pri dolasku.

Apetit na putu može da se menja na nepredvidiv način. Deca jedu po malo i učestalo. Odrasli koji voze ponekad ne osete glad sve dok se ne zaustave. Neko zaspi i preskoči planiranu pauzu za jelo. Zbog svega toga, često je bolje poneti malo manje nego što se na prvi pogled čini potrebnim, nego u hotel ili smeštaj uneti torbu napola punu hrane koja više nije u dobrom stanju.

Dobra priprema hrane za put ne meri se brojem punih posuda, već time da su putnici stigli na odredište bez gladi, bez nereda u automobilu i bez osećaja da je ceo prtljažnik bio jedna prevelika trpeza na točkovima. Poneti ono što će zaista biti pojedeno uvek je pametnije nego spakovati sve što bi možda moglo da zatreba.

foto: www.magnific.com