U statistikama povreda na radu u građevinarstvu pad sa visine godinama drži prvo mesto, i to sa velikom razlikom u odnosu na sve ostale uzroke. Reč nije o spektakularnim nesrećama na velikim gradilištima – najveći broj slučajeva dešava se na porodičnim kućama, pri fasadnim i krovnim radovima, na visinama od tri do šest metara.

Ono što te slučajeve povezuje gotovo je uvek isto: improvizovani oslonac umesto propisne skele. I gotovo uvek postoji obrazloženje da je posao trebalo da traje samo par sati.

Šta propis zove radom na visini

Uredba o bezbednosti i zdravlju na radu na privremenim ili pokretnim gradilištima definiše rad na visini kao svaki rad koji zaposleni obavlja koristeći oslonce na visini od dva metra i više. Dva metra – dakle, već druga prečka merdevina.

Od te granice naviše propisana je obaveza fizičkog obezbeđenja: ograđivanje, zaštitne korpe, mreže ili zaštitni opasači. Nije predviđeno da se izbor prepusti proceni radnika na licu mesta, niti da se mere primenjuju samo kada je „stvarno visoko“. Uredba takođe traži da materijali i oprema budu raspoređeni tako da se ne mogu srušiti ili prevrnuti, što u praksi znači da paleta crepa ne stoji na neosiguranoj platformi.

Pet improvizacija koje se najčešće viđaju

Prva je rad sa merdevina oslonjenih na fasadu, sa alatom u jednoj i materijalom u drugoj ruci. Druga je skela sastavljena od elemenata iz različitih sistema, koji nisu predviđeni da se spajaju. Treća je skela bez sidrenja za objekat, koja stoji dok ne naiđe vetar ili dok se neko ne nasloni. Četvrta su radne platforme od dasaka koje nisu fiksirane, pa se pomeraju pri hodu. Peta je izostanak zaštitne ograde na spoljnoj strani, uz obrazloženje da „smeta pri radu“.

Svaka od njih se u praksi opravdava time što posao traje kratko. Statistika, međutim, pokazuje da se najveći broj padova dešava upravo pri kratkim intervencijama – kod dugih poslova skela se postavi kako treba, jer bi drugačije bilo neizvodljivo.

Skela mora da bude pregledana pre upotrebe

Uredba propisuje da skele moraju biti projektovane i pregledane od strane stručnog lica, i to pre početka korišćenja, pre korišćenja na novom mestu rada, kao i tokom korišćenja u redovnim intervalima. Pregled nije formalnost – obuhvata stabilnost oslonaca, ispravnost spojeva, sidrenje, kompletnost zaštitne ograde i nosivost podova.

Za investitora to praktično znači da skela mora da dolazi iz sistema koji ima dokumentaciju: atest, uputstvo za montažu i deklarisanu nosivost po klasi. Ozbiljni dobavljači to isporučuju uz opremu, a iznajmljivanje i prodaja skele danas se u Srbiji nudi kao kompletna usluga koja uključuje dovoz, montažu, demontažu, najam i uzemljenje. Razlika u ceni u odnosu na pozajmljene elemente nepoznatog porekla meri se u desetinama evra dnevno, a razlika u odgovornosti je nemerljiva.

Klasa skele bira se prema nameni: za molerske i fasadne radove dovoljne su niže klase nosivosti, dok se za zidarske radove i skladištenje materijala na platformi traži viša. Kombinovanje elemenata iz različitih sistema poništava atest čak i kada fizički pristaju jedan uz drugi – a upravo se to najčešće dešava kada se skela „skrpi“ iz dva izvora da bi se pokrila cela fasada.

Prijava gradilišta i plan preventivnih mera

Uredba obavezuje investitora da prijavu gradilišta dostavi najkasnije 15 dana pre početka radova i da kopiju te prijave istakne na vidno mesto. Uz to ide i obaveza izrade plana preventivnih mera i, kod većih gradilišta, imenovanja koordinatora za bezbednost i zdravlje na radu.

Ovde postoji rasprostranjena zabluda koju uredba izričito otklanja: određivanje koordinatora ne oslobađa investitora odgovornosti. Investitor ostaje odgovoran da se mere zaista primenjuju, a ne samo da postoje na papiru. Rok od 15 dana je takođe češće prekršen nego ispoštovan, obično zato što se radovi dogovore u nedelju, a počnu u sredu.

Ko snosi odgovornost kada se desi nezgoda

Kada se povreda dogodi, inspekcija rada gleda tri stvari: da li je gradilište prijavljeno, da li postoji plan preventivnih mera i da li je oprema za rad na visini bila ispravna i pregledana. Ako je odgovor na bilo koje od tih pitanja negativan, odgovornost se deli između izvođača i investitora – i to bez obzira na to što je investitor privatno lice koje gradi kuću za sebe.

Zato je izbor izvođača ujedno i izbor nivoa rizika koji preuzimate. Firme koje ozbiljno pristupaju poslu imaju sopstvenu ili ugovorenu skelu, radnike prijavljene i osigurane, i ne prave problem kada ih pitate za dokumentaciju. Kada se ugovaraju gradjevinski radovi na kući ili zgradi, pitanje o skeli i merama zaštite treba postaviti na prvom sastanku, jer odgovor na njega govori više o firmi nego bilo koja referenca.

Cena propisne skele na porodičnoj kući iznosi između jedan i dva evra po kvadratu fasade – manje od pet procenata vrednosti fasaderskih radova. To je jedini deo budžeta koji direktno kupuje to da niko sa gradilišta ne ode u bolnicu, i jedina stavka na kojoj ušteda nema nikakvu ekonomsku logiku.

Za investitora koji gradi ili adaptira kuću praktična lista je kratka: gradilište prijaviti na vreme, tražiti od izvođača dokaz da je skela pregledana, insistirati na zaštitnoj ogradi sa spoljne strane i ne dozvoliti da se radi po jakom vetru ili posle mraka. Ništa od toga ne poskupljuje posao više od nekoliko procenata, a menja ishod u jedinom scenariju koji zaista ima cenu.

foto: magnific.com